- Details
- Category: Saint Maximus the Confessor
- Hits: 1985
БОГОСЛОВСКО ТУМАЧЕЊЕ ФРЕСАКА У ЦРКВИ СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА У КОСТОЛЦУ, У СРБИЈИ
Отац Стаматис Склирис
Зидно сликарство у овој цркви састоји се из три дела, која се морају сагледавати заједно јер, као три нише трију конхи, прожимају се и упућују један на други. Тумачење започиње од бочних ниша (апсида) и води од апсиде ка олтару. Свака од бочних апсида представља историјску чињеницу која ће своје коначно назначење пронаћи у Есхатону, тј. након историје, осликаном у олтарској апсиди. Северна ниша символично је означена као Алфа 1 а јужна као Алфа 2, јер обе указују на Крај. Средња ниша је изнад олтара и обележена је Омегом, јер она представља Есхатон ка коме воде остале нише.
Северна или лева ниша (Алфа 1)
Овде Син и Реч Бога Оца ствара свет, галаксије, планете, итд. Планете на овој композицији су у складу са великом планетом Земљом осликаном на источној апсиди олтара изнад које стоји обележено Омега. Творац је приказан како благосиља двема рукама, стојећи на левој страни апсиде и гледајући у десно, где је планета Земља на чијем врху седе Адам и Ева. Од Христове стваралачке руке до Адама и Еве имамо четири различите фазе Земље: а) Земља као невидљива и без обличја, б) земља са рибама, први вид живота који је поникао у води, в) са дрвећем и птицама (позајмица из Егзеперијевог Малог принца), и коначно г) земља са травом и цвећем и Адамом и Евом. Ипак то ништа не значи што је „историјска земља“ натуралистичнија, док земља на источној Омега апсиди сија попут злата, у њој се подразумева есхатолошки логос (…), и она треба да постане не само трон пролазног и земаљског Адама већ Новог Адама Христа. Овде се приказује богословље Св. Максима о логосима бића: и земља и човек имају један логос, који је стабилан и божански и биће пројављен у есхатону (у последња времена). Земља неће остати само једна планета – нити само Адамов трон – већ ће се Царство открити као трон Христа, Судије историје. Човек у историји није у својој пуноти постојања. Он је земљан, смртан и несталан. Његов разлог постојања постаје очигледан у есхатону када ће се открити као васкрсли и вечан. Свa међустања јесу пролазни начини постојања бића. Стога, када се погледају заједно, ниша Алфа 1 и Омега откривају садашње стање; оне такође на сликарски начин приказују теорију Св. Максима о логосу и тропосу.
Јужна десна страна или ниша (Алфа 2)
Чине је две зоне, свака на свој начин претходи Есхатону средишње апсиде.
Горња зона: Христос као Првосвештеник служи вечну божанску Литургију пред небеским олтаром. То је литургијско поимање Царства.
Доња зона: Христос на вечној Вечери (неисторијска „Тајна вечера“ која указује на вечну) са својим пријатељима за трпезом: апостолима, мушкарцима, женама и децом који учествују тако што свако приноси дарове за вечну Вечеру. Христос на јужној страни силази на славан васкрсењски начин са места на ком се уздигао на небо.
Источна или централна апсида (Омега)
На овој фресци, Христос као Судија силази са неба и седи на свом трону, који је земља али не попут оне насликане у Стварању као природна планета, већ преображена у златну сферу (ова тема већ постоји у мозаицима у Равени и на Сицилији). Окружен је „новим небом“ са надреалним облацима и четири символа Јеванђелистâ. Близу Његових стопала су Дјева Марија и Јован Крститељ, и апостоли који седе на троновима, анђели, иза којих се могу видети „многи станови“ у Рају. Јасно, овде је сумиран целокупан план спасења у Христу, према учењу Св. Максима, и осликани су у нишама Алфа 1 (Стварање) и Алфа 2 (Евхаристија), заједно сведочећи да ће у Есхатону све наћи свој прави логос и вечан и непроменљив начин постојања (тропос).
Литургијски и нелитургијски начин живота
(осликавање пакла)
Месни епископ је предложио иконописцу да прикаже два начина живота: евхаристијски и неевхаристијски, с циљем да се онтологија Св. Максима прикаже кроз сликарство. Ове две теме су осликане у костолачкој цркви испод јужне (десне) апсиде. Ово смо већ поменули при опису вечног славља у Царству у коме жене, мушкарци и деца приносе своје дарове за вечеру. Са леве стране испод тога осликане су припреме за учествовање у вечери, док је са доње десне стране приказан начин живота који не упућује на Евхаристију.
Лево: житна поља са стоговима и класјем упућују на Хлеб Живота. Жене носе брашно и друго воће. Бака меси тесто које ће се принети на Евхаристији. Младић и девојка раде у винограду где се муља грожђе тако да може постати „животни сок“, евхаристијско вино, које је, као што смо рекли, осликано у горњој сцени.
Десно: предлог за онтолошко а не алегоријско представљање пакла. Унутар црвене позадине која подсећа на Дан Господњи и са одређеним символима ватре итд. смештене су фабрике које производе загађење, тенкови, гранате, бомбе и уопштено оне људске активности које изражавају мржњу и жељу да се други уништи. Ово су они које помиње Св. Максим као „оне који мрзе“. Такође осликани су и неки негативни односи међу људима, попут пара који је окренут један другом леђа о леђа, без могућности да остваре љубавни однос. На другом месту, неко је осликан наглавачке. Други очајнички покушава да се избави од зупчаника. У десном углу композиције, црвена боја позадине је затамњена, мења се у љубичасту и постаје црна рупа. Фабрика се распада и тамни приближавајући се црној рупи, претећи да у њу нестане. Сцена је испрекидана пејзажом испуњеним ракетама, тенковима и бомбама. Бића ишчезавају и постају тамна у складу са логиком која упућује на то како се демони сликају у хришћанској иконографији без светлости и смањени.
Овде имамо кроз сликарство изражено учење Св. Максима о онима који воле и онима који мрзе. До сада, традиционална слика пакла била је ватрена река грешника која одводи змају који их гута. Та слика се састоји од символа позајмљених из паганске антике. Овде имамо други визуелни речник, неметафорички нити алегоријски. Овај потиче од платонистичког утицаја на грчко-римску уметност, којој и хришћански иконопис дугује. Рекли бисмо да је овде на делу онтолошка сила речи Светог Апостола Павла из 1Кор 3,11-15:
Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, свачије ће дело изићи на видело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је. Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату; ако чије дело изгори, биће оштећен, а сâм ће се спасти, но тако као кроз огањ.
[Превела са енглеског Андријана Младеновић]